A o čemu vi sanjate?

Koleginica je rekla da pozovemo njenog ujaka ako hoćemo na safari, jer je on turistički vodič i dobro poznaje nacionalni park Akagera. Poslala mi je njegov broj i rekla: Uživajte, čujemo se kad se vratite!
Tu počinje priča o vodiču safarija iz Ruande.

Rekao je da krećemo u 8, ali smo nas 5 veče pre toga prepile. Usput, morale smo da izbegnemo delegaciju iz Avganistana koju su činila 3 neprijatna čoveka, pa je izlazak iz hotela na zadnja vrata posle 3 aspirina rezultirao našim jednosatnim kašnjenjem.

– Nikakav problem, upadajte!
Očekivala sam starijeg čoveka sa 30 godina iskustva u safari biznisu, ali ovaj ujak je bio nešto sasvim drugo. Bio je u svojim kasnim tridesetim sa dredovima do pola leđa i pravim safari džipom!

– Soooo what’s your name?
– Ana, and yours?
– My name is Ime!
– Ime?
– Yes, Ime…
– Well, in my language Ime means name…
– OK, then I guess my name is Name!

Utrpala sam se da sedim napred jer me je moja istorija povraćanja u kolima naučila da je jedino sedenje napred nešto što me može spasiti trodnevnog osećaja odvratnosti… Kao i uvek, razgovor sa vozačem i zapitkivanje o svemu i svačemu mogao je i zvanično da počne.

Ime je odrastao u izbegličkom kampu u Ugandi, u koji je ilegalno prešao nekoliko nedelja pre početka genocida. Majka i otac su ga poslali sa kolonom izbeglica i saznanjem da ga mozda nikada više neće videti. Imao je 13 godina i sa sobom je vodio dve male sestre.
UNHCR ih je posle nekoliko godina rasporedio po raznim zemljama i Ime je tada došao u Belgiju. Tamo je završio srednju školu i otvorio mali restoran. “Sve je išlo kako treba, samo se nikada nisam osećao kao da tu pripadam.”

Preko Crvenog Krsta je saznao da su mu roditelji ubijeni i da njegova kuća više ne postoji. Na tom mestu su sada sagrađeni hotel i konferencija sala, ispred kojih nas je pokupio da nas vozi na safari.
Ok… Sama sam pitala, ali nisam bila spremna za takav odgovor.

Rekao je da je posle 20 godina u Belgiji rešio da se vrati u Ruandu: “Za njih ću uvek biti dete genocida, a ovde sam ja samo ja. Mislio sam da nemam nikog, ali se ispostavilo da imam celu zemlju, samo za sebe”. Zatvorio je svoj mali restoran i od ušteđevine kupio safari džip.
Ne možeš lako postati rendžer, potrebne su godine iskustva i oštro oko, jer moraš da znaš kako da opaziš životinje iz daleka. Evo na primer, napred stoji jedna impala, daću ti 5 dolara ako uspeš da je vidiš!”

Nisam uspela da je vidim, ovo iznad je slika impale koju sam kasnije videla.
Pričao je o pomirenju naroda Ruande, radosti pronalaženja preostalih živih rođaka, i ponovnog osećaja celosti. Svako malo bi prekinuo i tiho rekao: ‘Ako pogledaš levo videćeš žirafu…’
Pričao je o uspesima koje je postigao nakon dve godine od povratka, kako je počeo da ponovo veruje ljudima ali da svet posmatra kroz oči životinja.

“Kada je uzmeniren slon će ti to uvek pokazati. Sa ljudima je drugo, nikad ne znaš kako se osećaju i šta misle.”

Pričao je o afričkoj savani i kako je godinama u Belgiji sanjao o povratku u Ruandu. Voleo je belgijsku čokoladu ali mu je bilo žao što ljudi nisu znali da kakao dolazi iz Afrike. Često je objašnjavao prijateljima da Afrika nije jedna zemlja, iako kaže, on ipak misli da jeste. Tačno je znao koliko blizu smemo da priđemo reci i da posmatramo krokodile iz bezbedne udaljenosti. Tu smo dugo pričali o ždralovima i divili se neobičnosti njihovih pokreta. Rekao je da ga ždralovi podsećaju na Ugandu i život u izbegličkom kampu pored reke.

“Važno je da slušaš sebe, da znaš šta je ono što te čini srećnim, da se boriš za ono o čemu sanjaš”
.
.
.
.
Zamislila sam se nad svim stvarima u životu koje sam želela a zanemarila iz lenjosti, manjka vere ili samopouzdanja.

Posle reke, izašli smo iz šume na čistinu. Ime je sklonio dvogled i golim okom pokušavao da uoči životinje u daljini. Rekao je da mu je to kao trening jer želi da postane profesionalac u svom poslu. Profesionalci, kaže, ne koriste dvogled.

Zapitkivao nas je o zemljama iz kojih smo došle, kakvi su ljudi, da li imamo prijatelje, koji su glavni gradovi… Na kraju je pitao, a o čemu vi sanjate?

Zamolio nas je da postavi sliku sa nama na svoj safari instagram profil. Kaže, treba mu za reklamu, naravno ako nije problem. Jednoglasnom odlukom smo pristale i nakon celog dana u afričkoj savani, bezbedno smo se vratile u hotel, koji je izgrađen na mestu Imeove kuće.
Divno je bilo prvi put otići na safari, videti lepote divlje Afrike i način na koji se Ruanda brine o nacionalnom parku. Osnovan je još 1934. godine ali turisti ne dolaze tamo u ogromnom broju pa su putovanja kroz park magična i zbog činjenice da nema ljudi.
Ali pored prirodne lepote i nestvarnih predela centralne Afrike, bilo je divno upoznati Imea, čuti njegovu priču o čežnji o povratku u zemlju rođenja i njegovim snovima da postane profesionalni rendžer…

A o čemu vi sanjate?

Autor: Soña Osaka

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *