Da imate vremeplov, šta biste promenili?

Reči posrkane iz mojih usta ko apetitom gladnog nepoznatog čoveka.

Stao i usisao ih ko dugačke rezance što su se čitav dan svijali da ih pred veče pustim.
Nijedne na vrhu jezika da se otrgne, da odskoči ko sa skakaonice u etar. Pa da postane vrisak ili pesma.

– Šta piše ovde?
– Piše godina kad je deda rođen.
– Ali, njemu je danas rođendan!
– Jeste i gore sigurno jede ogromno parče torte.
– Kakve?
– Neke čokoladne sto posto.
– Hoću ja tortuuuu!
– Dobro je, Srna.

Zašto uvek tako?
Zašto uvek … gore je penušavi oblak, zašto ogromno parče torte, možda bolje i od one koju mu je baba Veka pravila, sa kvalitetnijim pudingom i zera više narendane crne čokolade…
Zašto uvek … gore juri, skače s oblaka na oblak, peva i pesmom tera oblake spremne da donesu kišu, jakog izdisaja, bez kašlja, bez savijene kičme i leđa koja bole…
Čistih pluća.

Zašto su gore uvek oblaci fotelje, svi večito mladi, u nekoj šegi i zajebanciji, veseliji, mudriji, nasmejaniji nego što su dole bili, nedodirljivi, neprokrvljeni a bolje živi, prozračni a rumeni od sreće ipak. Zategnute kože, gorštaci nebeski.

Zato što bi sve drugačije od toga… stvorilo rupetinu u stomaku i grudima kroz koju bi nam ispalo srce i skotrljalo se u jarak, na ježa sklupčanog da u odbrani ubode.
I zato ja nemam reči.
Neke jež već dugo nosa na bodljama, a neke nisu još dorasle da opišu ovo što osećam.

Sedimo. Letnje veče, prskao si vodom iz šlauha dvorište, i svoje tabane.

Mama stoji, kao i uvek, pored stepeništa.
Ti sediš, kao i uvek na gornjem stepeniku.
Vlado pored mene u plastičnoj stolici.
Ja, trudna, u plastičnoj stolici.
Zezaš se i ja se smejem glasno. Idu mi suze. Brišem ih kažiprstom, sklanjajući ih vešto ka rubu oka. Isparava mokar dvorišni beton.
Grči mi se stomak od smeha.
U daljini, iznad Stevinog salaša, nebo postaje modro.
Tog momenta tačno znam, da ako jednom odeš, neće biti nikog da me tako slatko zasmeje.

Gostovala sam u jednoj emisiji. Voditelj me je pitao: “-Da imate vremeplov, šta biste promenili?”

Od svega na šta sam se uvek žalila, od svih zajebancija, proćerdanih planova, godina, pogrešnih koraka… Ljudi…
– Rekla bih tati da ga volim.

Autor: Jovana Kešanski

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *