Kasnim na posao

“6 sati je ujutro. U guzici mi već 52 godine. Već sam pomalo sportski spušten, ko golf 3, a kičma mi liči na znak pitanja. Tako me kolege na poslu i zovu – Upitnik!

Sat zvoni već pola sata. Ne čujem ga dobro. Bez aparatića ne čujem ništaaa… Komšije lupaju po zidovima stana, jer svaki dan probudim njih pre, neg’ sebe. Spavam, kako se u narodu kaže, ko zaklan. Žena i ja u krevetu, nekad sam se dizao u krevetu kao ispod šatora. Sada ćebe ravno ko daska… Rođo, odavno je počeo biti:
“MENI, VIDI, VISI…” I sada stvarno koristi samo za pišanje.

Ustajem. Traje to danas dobre tri minute i 55 sekundi. Svako jutro sekundu više. Na noćnom ormariću 15 vrsta lekova. Tek kad sam popio one za pamćenje, sjetio sam se…jebote, opet kasnim na posao. Stavljam protezu, pa češljam još one tri dlake na glavi da ne izgledam neočešljan. Uzmem štap i lagano, na tri noge, krenem prema autu.

Vozim oprezno, jer ni naočare ne pomažu. Više vozim po pamćenju, koje je u k**rcu, neg’ po znakovima. Svi trube, jer bolje da sam pužu na kućicu sjeo da me odveze na posao. Pre bih stigao.
Parkiram, izlazim iz kola.

Poslovođa mi pola sata objašnjava da ja tu ne radim. Drmnem još jednu tabletu za pamćenje. Jebote, pa tu sam dao otkaz pre 20 godina!
Setih se. Radim na drugom kraju grada. Vožnja traje… Traje… Trajee… Dolazim. Kažem šefu da se izvinjavam jer kasnim. Kaže:
“Opet ste zaboravili. Na godišnjem ste još tri dana…”

Vozim kući… Svi trubeeeee. Valjda jer me poznaju, pa trubim i ja…

Kući žena spremila večeru… Zaboravio da sam gladan. Legnem. Sat zvoni u 6 ujutro… Jebote, opet kasnim na posao…”

Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *