Krečenje

Mama i ja završavamo krečenje. Utrošismo i vreme i pare i snagu. Udaljavamo se da pogledamo osušene delove. Ona prva počinje da izražava nezadovoljstvo urađenim:

– Ubiće nas tata, ovo uopšte ne liči na boju koju sam odabrala!
– Tako ti i treba kad veruješ prodavcu koji boje deli na čokoladnu, zalazak sunca i kajsiju! Ej, pa ja kajsije jedem dok su još zelene! Ili šta ako pod bojom čokolade podrazumevam belu? I ko uopšte može odrediti boju zalaska, alo?!
– Ma, nemoj sad da mi filozofiraš, neki standardi se znaju! Recimo, kad se kaže boja kože, zna se tačno na šta se misli.

– Okej, em ne znaš normalne nazive za nijanse, em si rasista.
– E, idi ti da tražiš boju kože, pa da vidiš koju će ti dati!
– Pa, kad je i on rasista, jesi svesna gde živimo?
– Dobro, ćuti, shvatila sam! Ali, svako zna šta je čokolada, pobogu, ne zezaj me!
– Onda te nije slagao, ovo jeste boja čokolade, ali pokvarene.

Čokolada ne može da se pokvari.
– Kako ne može kad može?
– Dobro, i kako izgleda onda?
– Pa, izgleda ovako, jebote!
– Ej, ajde zovi Nevena, da vidimo šta će on da kaže.
– Znam tačno šta će reći, isto što i meni kad se našminkam: “Jesi ti to namerno tako ili…?”
– Rodila sam bezdušnu decu.

Utom ulazi tata i smeje se:
– Vala, ne možeš nikom reći da te ne volim kad sam ti dao da nam ovo napraviš od hodnika!
– Uh, super sam prošla, ja se uplašila da…
– Ali, pokaži i ti da voliš mene kad budem stavio pločice preko ovih zidova.

Kod kuće je stvarno najlepše!

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Zorana Milić)

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *