Utočište

„Suzana, dođi da ispratimo Nevenu, ide danas svojoj novoj kući!“ Doviknula mi je Ljilja, glavna sestra, kroz odškrinuta vrata moje sobe i produžila dalje niz hodnik pevušeći Biserin „Zlatni dan“. Kad to peva znak je da je posebno dobro raspoložena. Danas je imala dvostruki razlog za osmeh na njenom okruglom, blagom licu koje svi vole, jer osim Nevene i mali Stojan odlazi svojim novim roditeljima. Jutros nam je upravnik za doručkom podelio po fotografiju, na kojoj smo svi mi sa sprata, zajedno, sa Nevenom i Stoletom u sredini. Slike ne volim, često pamtim ljude na neki svoj način, po osmehu, nekom karakterističnom pokretu, izrazu lica, načinu na koji hodaju, drže olovku dok pišu, ili brišu nos kad imaju kijavicu. Oduvek sam primećivala detalje koji drugima nisu bili previše bitni.

Kada sam prvi put ušla kroz ova teška, kovanim gvožđem uokvirena vrata, u hladovinu hola s visokom zasvođenom tavanicom, ona su tako jako zaškripala, skoro jauknula, da nikada nisam, niti ću moći zaboraviti, taj zvuk. Iako sam imala tek nepunih 5 godina, ta mi se škripa urezala u koru mozga, kao pečat, kao prvo i najsnažnije sećanje na susret s Domom. Kasnije, velikim su vratima podmazane šarke, i nečujno su klizila pri otvaranju i zatvaranju, ali sam ja svaki put čula onaj reski, neprijatni jecaj, koji nije mogao da izbledi. Čak i kad su pre oko godinu ili dve zamenili kompletnu stolariju na svim spratovima, pa i ulazna vrata, moj je um, kroz moje oči i dalje video velike gvozdene zavijutke umesto ove obične, najobičnije kvake, i mutno, žućkasto staklo umesto ove bele ploče od PVC-a.

Nisam nikad volela rastanke. Sinoć sam posedela s Nevenom, na terasi njene i Anđeline sobe, ali kratko, samo do trenutka kad više nisam bila sigurna da suza u mom oku nije nevidljiva. Nevena je divna devojčica, volim njeno široko srce i najtopliji osmeh na svetu. Nedostajaće mi, iako se radujem njenom radovanju što je žele za kći tako fini i normalni ljudi kakvi su Simovići, Olivera i Miroslav. Njih sam upoznala malo pre Nevene, jer su već dolazili ranije, nekoliko puta. Tada su hteli da usvoje Nemanju, malenog bebca iz sobe 11, na prvom spratu, sa srčanom manom, ali je po njega jednog jutra došla njegova rođena majka, i odnela ga. Sećam se koliko su bili tužni zbog toga, jer su već jednom izgubili dete, svoje jedino dete sa sličnim zdravstvenim problemom. Neko vreme ih nije bilo, pa su opet došli, i gospodin slučaj je hteo da u dvorištu, na ljuljašci bude baš samo Nevena, i da nju ugledaju prvu, kad su prošli kroz kapiju. I desila im se, Ljubav. Obostrana, na prvi pogled. Neva (tako je ja zovem, od milošte) je tada imala nepunih šest godina. Bio je početak avgusta, kao i sad, ona će uskoro otići s njima put Sombora, i za mesec dana poći u školu. Mnogo će mi nedostajati. Veseliju devojčicu od nje teško da ću skoro sresti. Mogla sam da budem namrštena, zlovoljna, zabrinuta, ljuta, tužna, narogušena, da me boli zub ili da sam izgubila najomiljeniju minđušu, jedan njen osmeh je brisao sve. Volela sam da sedim s njom na klackalici u parkiću i da smišljamo i pričamo nove završetke za već poznate priče. Njena je mašta bila neverovatna. A sada će otići, među neku novu decu, da njima priča svoje maštarije. Zavidela sam tim nekim novim klincima koji će ući u njen mali život. Nije mi bilo važno da li će me zaboraviti. Ja nju neću, sigurno.

Zovem se Suzana, i već godinama unazad ispraćam neke mile male ljude ispod ovog krova koji je i meni prvobitno bio krov nade da će me tu pronaći neki šašavi, nasmejani i pričljivi ljudi kojima za sreću nedostaje baš neko kao ja. Neko s govornom manom kojoj nema leka ali ko i prstima priča isto kao što se očima smeje. Neko ko nema nikog po krvi bližnjeg na ovom svetu, a voleo bi da nije tako. Neko ko je tolike godine čekao da ga uzmu za ruku i odvedu u jednu sasvim običnu kuću sa dve sobe, malom kuhinjom i bašticom ispred, i mačkom ili psom na tremu. Sa ulaznim vratima koja ne škripe i u čijem se hodniku ne čuje plač dece, ostavljene dece, beba čija je jedina krivica što su se rodile.

Čekala sam i čini mi se da još uvek čekam. Istina, imam 32 godine, diplomu defektologa, mali stančić na Slaviji, koji delim s Anom, drugaricom iz Doma, koja je postala glumica i svakog dana je neko drugi na pozornicama širom zemlje, imam i stalan posao, ovde na drugom spratu Doma gde sam odrasla, imam divnu sestru Ljilju, koja me je učila da pričam prstima, i koja će uskoro u penziju, imam prijatelje, dečka koji ume divno da se smeje i da sluša očima moje priče…

Svega imam. I ništa nemam. Niko nije došao po mene, da me odvede, iz ovog dvorišta koje kiša zaobilazi. Dovoljne su suze kojima ga zalivaju mali stanari soba na ova četiri sprata, stanovnici Doma koji nije dom. Samo Utočište…

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Irena Đorđević)

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *