Могућност трећег сома

Са својих седамнест сам био прилично млад, и сад се тако осећам мада мало другачије изгледам. Сад баш и немам неко узорно друштво, мада је тад било још неузорније. И тако ја голобрад на неком неузорном месту, и она приђе и без да се и представи…

“Хоћеш да се љубиш са мном и са мојом другарицом?”

У пичку материну! Ни мање ни више… Ко да ме пита “Јел да да не би волео да ти рикну ћале и кева и да ти неко сипа со у очи…”.

“Па оно… не знам…”
“Па јел оћеш ил нећеш? Оно тамо ми је другарица…”
“Ма… ја, имам девојку.”

И стварно сам имао, у ствари то је био значајан покушај, али сам давао целог себе да то успе.

“Па јел она овде?”
“Па није…”
“Шта је онда проблем?” – и ухвати ме ноктима назад за врат.
“Није проблем него…”
“Шта си се усро?!”
“Хехе, ма нисам, него… немојте мене…”

Немојте мене?! Ово је друга најглупља ствар коју сам у животу реко. Прва је кад сам пријатељици на сахрани њеног оца честитао уместо да изјавим саучешће.

Из очију је могло да јој се прочита “Куд да налетим на педерчину” а из уста је потекло:

“Извини ако си педер, јебига ја то нисам могла да знам…”
“Нисам бре, јеботе, нисам педер бре… човече…”
“Океј, ајд ћао.”
“Е не, е, хоћу ја…”

Аха, можда и оћу. И тако… Наравно да јој нисам реко да сам пљунуо у гаће.
А зашто сам све ово испричао… Па, данас цео дан тучем бели лук, не дам душману да ме закује за кревет. И онда сам размишљао како би много боља варијанта била да сам тад здибао на бели лук, мање би се кајао. Ране из школе цео живот боле…

Извор: Дударим

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *