Press "Enter" to skip to content

Jeza zima bez snega

Hladne su mi ove tople zime.
Mislim nešto, sa ovoliko godina koliko ih je iza mene, budalasto je što se jutrima budim i podižem roletne sve se nadajući da je tokom noći pao sneg, pa kada razočarano vidim da nije, stresam se od hladnoće neispunjene želje, hodam po kući navikom ustaljenih pokreta i radnji-kuvanja kafe, uključivanja peći, sedenja bosih nogu, odbijanja da se obučem iako sistemu treba vremena da ugreje vodu i uz čangrljanje je provuče kroz cevi i radijatore,onoliko dugo da me jeza hladnoće uhvati, a ja i dalje sedim sa svojom šoljicom kafe, paleći novu cigaretu i bez želje da mislim razmišljam kad li su pre prošle godine kojih nisam svesna bila koliko su lepe bile… Kad li su se to podrazumevanja pretvorila u sećanja, kada li su se sva pitanja pretvorila u odgovore i znanja, da li sam morala baš sve da naučim, da znam…

Kuća miriše na tiganjice, meke k’o duša i velike kao tučani tiganj u kome se cvrčeći prže u masti, miris se provlači ispod vrata, trčeći ulazim u kujnu gde mi u otvorenoj rerni baba greje čarape i pantalonice, da mi bude “vrućko” (eto, tako je govorila, samo ona i nikada, niko više), te davne zime pamtim po snegovima, tiganjicama sa šećerom i vrućim čarapama, pamtim ih po babi, po:

“Mimo, daj da te baba očešlja, ti ćeš babu tako jednog dana.”
Baba moja…

Još jedno jutro u kome nema snega, još bezbroj sećanja, zime me posebno rastuže. Šta li je to što mi misli u kovitlac tera, evo, skoro dvadeset godina nije sa nama, ne prodje dan, pogotovo zimski da je se ne setim, sve je to (sebi govorim) zbog ovih prokleto hladnih čarapa uredno složenih u fioci, sve je to zbog što sada sve mogu sama. I što više ništa ne očekujem i ne podrazumevam.

Ni da će mi neko dvozubi češalj kroz dugu kosu provlačiti (sada se dečački šišam i sa par poteza prstima nemarno uobličujem), ni da će mi tokom tog rituala pričati i savetovati, ni da će za mene išta grejati, da me bar hladnoće od kojih je da me zaštiti mogla modrim prstima jeze ne dotaknu… Ni da će mi mirisne dunje peći, ni zdravac saditi, ni brašnjavim rukama po obrazima milovati… Svega što je previše bilo, ostala sam željna…

Kažu, tople su ove zime.
Kad jutro izmine, izminu i sećanja.

Vraćam se u stvarnost, obavezama, navikama, vestima, realnim problemima današnjice, poslovima, porodici, prijateljima, udobnostima savremenog doba.
Ali, u jutro svako (pogotovo ova zimska) jeza hladnoće bez snega prolazi me od bosih nogu tvrdoglavo neobuvenih u čarape do korena neposlušne kose raščupanih pramenova. Da mi je da poljubim onu ruku što je za mene stvarčice da mi “vrućko” bude grejala, što mi je umršene vlasi strpljivo i nežno odvajala crnim češljem gustih zubaca, što je za mene tiganjice pravila i na obrazima brašnjavi trag ostavljala, što su mnoge zime izminule, a ja to njoj nisam nikada da vratim mogla…

Autor: Hermina Zlatanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *