Skip to content

Miris trešnjinog cveta

Mnogi su možda pročitali…

Za one, koji nisu i, naravno, za mene samu, ja ću još ovaj put objaviti… Takvo neko vreme u godini, kad sećanje skače za vrat🥺💖:

Prve malo ozbiljnije batine dobila sam kad sam imala šest i po godina. Tog oktobra šezdeset i devete, rodila se moja sestra Jelena.
Negde s proleća, iduće godine, rascvetalo se drveće, miriši trešnjin cvet na sve strane… Tata radi. Mama radi. Jelenu i mene čuva guvernanta.
Jedna od mnogih.

Mama ih je stalno menjala, kao ubruse. Кaže, ja sam bila taj lakmus: koja od njih nije sa mnom umela, letela je posle sedam dana.
Кažu, bila sam nemirna, neposlušna, radoznala. Pogubna kombinacija za sve, osim za onu, koja me je rodila. A ona koja me je rodila, radi.
I tako, smenjuju se guvernante.

Ova, s kraja šeset`devete i početkom sedamdesete, zvala se Barbara. Jedini posao bio joj je da čuva Jelenu i mene.
Nije bila mala stvar, čuvati mene, verujte mi na reč.
A to proleće mirisalo je nekako drugačije od ostalih. Valjda, zato što je bilo Jelenino prvo proleće…
Čuje se dečija graja spolja…
Jelena u krevecu.
Barbara u kuhinji.

Gledam u moju Jelenu, slušam onu graju napolju, pomislim: moram da pokažem moju Jelenu drugaricama…

I nagnem se nad krevetac, uzmem Jelenu u naručje, u tom momentu, ona jedva da je pretekla preko šest meseci života… Išunjam se pored odsutne Barbare, i s Jelenom u rukama s trećeg sprata krenem peške niz stepenice.

Hoću da pokažem drugaricama moju sestru. Da je pokažem, kao najlepšu lutku na svetu…
Кako ima sive oči.
I duge trepavice.
I malu okruglu glavu, koja non-stop ispušta neke čudne zvuke, nalik mjaukanju.
Nisam vam rekla, moja sestra uopšte nije plakala kad je bila beba.

Moja Jelena se rodila sa starom dušom.
Moja Jelena je znala pre nas.
Znala je pre nas da sa nama neće dugo ostati.
Znala je ona da je došla da nas poseti samo na kratko, da nas zvezdanom prašinom iz svojih očiju pospe, da nam srca pozlati.
I da ode.

Skupile se drugarice oko mene, ja, ponosna, starija sam sestra, nije to mala stvar, da vam kažem… Znate vi, starije sestre, o čemu pričam, zar ne?
Sednem s Jelenom na ljuljašku, lagano se odgurujem nogama o tlo. Jelena se smeši.
Nisam vam rekla, moja Jelena se smešila nekako, mimo ovog sveta. Smešila se s nekim dubokim razumevanjem u pogledu, kao da zna sve tajne ovog sveta…
Nije prošlo mnogo, ide niz ulicu ka zgradi moja majka Borjanka.
Ja, nisam sigurna da razumem zašto je to tako, ali znam da ću biti strašno grđena, u najmanju ruku, zbog toga što sam rođenu sestru iz kreveca kidnapovala, da joj trešnjin cvet pokažem…
Nisam sigurna da razumem zašto ja svoju sestru Jelenu ne smem u naručju da sa trećeg sprata peške niz stepenice snesem. Pa ona je samo jedan mali naramak sa sivim očima koje znaju sve tajne ovoga sveta…

I tako. Borjanka vrisnu kad vide da mi je Jelena u naručju.
„Polazi kući, Boga ću u tebi ubiti!!“

Uze Jelenu, ja ispred nje, ona iza mene, s Jelenom u naručju, plače mama, suze joj niz obraze liju, Jelena se smeši onom svojom zvezdanom prašinom u pogledu… Smeši se i osmehom joj govori:
„Ne sekiraj se, mama, baš smo se lepo provele, ništa se meni ne bi desilo…Desiće mi se, mama, ali neće još, još imate sa mnom malo vremena…“
Ali, mama ne razume taj pogled.
Niko taj pogled nije razumeo, osim mene.
Ja sam nekako znala.

Ne umem da vam kažem šta sam to znala i kako, ali znala sam da naša Jelena nije od ovoga sveta.
I da je došla samo na kratko da nam srca zvezdanom prašinom pozlati…

Zato sam je iz kreveca i ukrala, tog ranog proleća, godine sedamdesete. I nikakve batine to nisu mogle da spreče. Morala sam mojoj Jeleni da miris trešnjinog cveta na trepavice spustim, jer će ona samo još četiri proleća zlatiti…

„Barbara, da se nešto mom detetu dogodilo, ja bih Vam sudila i presudila, drugog suda Vi videli ne biste!!”

– Vi ne znate kakvo dete imate, s njom niko na kraj ne može da izađe, ja ništa nisam kriva, ne mogu ja da ne trepćem, a sa Tanjom vam je dovoljno da trepnete, pa će vas žednu preko vode prevesti, kaže Barbara.
„Devojčica od šest i po godina vas prevarila i preko vode žednu prevela, sram Vas bilo, Barbara…“

Barbara dobi otkaz. A ja teške batine.

Mami su ruke bridele od bola, koliko me je jako udarala. Sve joj žao bilo što mene to ne boli uopšte. Кako da me boli, kad sam ja za moju Jelenu miris trešnjinog cveta ukrala i na trepavice joj spustila?

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Tanja Selena Vojnović)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *