Ništa

“Šta je bilo?”, pitam.
“Ništa.”

Odgovor stiže brže od zadnjeg sloga mog pitanja. Ništa. Zid koji se diže, odbrana od daljeg propitivanja. Ućutkana je moja nestrpljiva želja da čujem “ono nešto” što se vidi na licu i u držanju celog tela. Okrenuta leđa, sakriven pogled, bez i najmanjeg napora da se glavom odmahne. Zid.
Visok, toliko jak da mi se čini da ni topovska đulad ne bi kroz njega prošla a kamoli reč, jedna, jer “ništa” se kao odgovor ne važi…

Šta je ništa?
Moja sumnja, moja strepnja, moj strah, moja nedoumica, mojih hiljadu “nešto” o kojima mi ostaje da razmišljam. Sama. Da nagadjam i pretpostavljam.
Ništa je nečije razočaranje u sebe samog i strepnja da se slika tog istog sebe ne pokvari u očima nekog ko nas vidi uvek malo lepše no što zaista jesmo. Ništa je iluzija. Ništa je sve ono što drugome ne želimo reći, zbog umora ili straha da ako počnemo pričati, zid će se, poput brane napravljene da potok zadrži, u paramparčad pretvoriti pred nabujalom rekom oćutanog, sve oko sebe poplaviti. A poplavljena zemlja dugo jalova ostane. Tinjava, napravi koru koja popuca. To je izistinsko ništa…

Sinoć me zove drugarica, nismo se čule dugo, pitanja se sama od sebe nameću, neuobičajenosti traže odgovor.
Pričamo o koječemu, iz petnih žila se trudimo da razgovoru damo bar notu veselosti, ono najvažnije visi u vazduhu…
“Šta je bilo?” – pitam, neću sebi oprostiti ako oćutim, puštam je da sama odluči da li će mi i šta odgovoriti. Ne okreće mi ledja i ne govori da joj ništa nije, zna da ću neistinu prepoznati. Znam da će mi reći kad joj se bude pričalo.
“Sve mi je…” – odgovara.
Umorna je, obaveze koje se prestižu, posao, nova sredina, strepnja, tuga… Svašta nešto. Sve.

Brana se provaljuje, reči se prestižu, nakon što se kaže: “Sve mi je” setiš se i onoga što pred sobom samim zaboraviš. Pitala sam i spremno čekam da me preplavi sve to što se držati i može, ali će štetu da napravi. Ćutim i slušam, da se bujica umiri, da reka nastavi mirno da teče, ne pitam više dok, iscrpljena, sama ne shvati koliko je čega u sebi imala da izrekne, pusti, otpusti…

Da mi je, onako “nikakva” rekla da joj ništa nije, umorila bih i sebe i nju tačno postavljenim pitanjima i iznudjenim odgovorima. Ne bi mogla da oćuti, ni da me laže, ali bi šturost iskamčene istine ostavila gorčinu.
“Nije mi ništa” možemo reći jedino onima koji nas ne poznaju. A nepoznate ljude ne propituješ, po bon – tonu i vaspitanju. Ako to ne znaju, zaslužuju ništa kao odgovor, ili ništa ne zaslužuju.
“Sve mi je”. Nije teško reći. Kad pita onaj ko po samoj boji glasa zna da je, ipak, nešto-reci i pusti da se to sve slegne i nalegne, pa onda slojeve jedan za drugim skidaj. Lagano. Strpljivo.
Da se ne muče moja sumnja i tvoj strah. Da se zid od neizrečenog ne napravi. Da nas ne udalje ćutanja, tišine koje svrhu imaju samo ako se u njima bez reči razumeti možemo, ako od onog svega tačno odvojimo ništavilo, da nam sve što vredi ostane.

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *