Skip to content

Plan

Mozgam vec dva dana o cemu da pisem.
Htela sam o pakosti koja se uvukla u ljude i vec duze vreme je tu. Ako si debela – sto si debela. Ako smrsas – sigurno je neka bolest. Ako kazes da si zdrava – ma laze sigurno, svakom nesto fali. Ako kazes da te zulja nesto – evo je samo kuka, opterecena. Ako kazes kako nigde ne izlazis – baksuz… Onda reko’, necu o tome da pisem.

Htela sam i o helikopter i kisobran roditeljima – koji bdiju nad decom toliko da im je isplaniran svaki minut da ne bi “zavrsili na ulici”, a onda cesto ta deca ne znaju sama da predju ulicu, jer ih uvek neko vodi. Briga nekada predje u paniku, pa i u paranoju. Ali ko sam ja da se mesam u tudje odnose, jer svako radi onako kako misli da je najpravilnije.

Htela sam i o dvoumljenjima – da li da svesno udjem u minus ili ne. U stvari, stalno sam u nekom minusu, ali se tesim da smo skoro svi, pa mi bude lakse. Sto da stajem na muku.
Htela sam o interesnim prijateljstvima. Od rane mladosti nas podsecaju na neke poznanike i prijatelje koji ce nam “mozda trebati”. Kad sam porasla, shvatila sam da mnogi ljudi oko mene odrzavaju “kontakte” sa onima koji imaju neki polozaj i uticaj u drustvu, ili su zaradili silne pare u svojim kompanijama… zbog moguceg “trebanja”. Jos ako su zaposlili dete, na Slavi imaju posebno mesto. Sta cemo, svako se snalazi kako zna i moze. Sve dok nije slihtanje, dobro je.

Htela sam da pisem o domacim kolacima, njihovom mirisu i znacaju za vikend atmosferu u kuci. Jeftini su, lako se prave…imam nekoliko recepata koje vrtim i nikad ne dosade. Jos kad dodju deca pa navale, meni srce puno. Ali reko’ sto da pustam vodu na usta, kad je sezona dijeta.

Pre neki dan idem Krunskom i malo zaplicem nogama, nesto mi ravnoteza bila poremecena, kad cujem glas iza sebe “ja levo, vi levo, ja desno, vi desno… ooo jeste to Vi Gorice, citam vas na FB…” Koliko lepih spontanih susreta covek moze da ima. Jedne zime ja u Domu zdravlja idem na salter da mi lupe pecat za recept. Bilo nekoliko ljudi-zena, ali sede. Pitam ih jel cekaju, kaze gospodja “Slobodno Vi idite, mi cemo malo da pricamo”. Posle kad sam cekala na injekcije pa upadnem u pauzu, cujem kako se ljudi spontano, bez plana, savetuju, pricaju, nacinju teme…brze prodje vreme. a i lepo je to. A nesto se mislim, sto o lekarima da pisem na pocetku nedelje.

Sve kao imam neki plan, ali mi propadne.

Onda se setim da jos uvek nisam isplanirala gde cu na more. Znam sa kim i kada, ali ne i gde. Pretrazivala sam sat vremena. Skupo, daleko od plaze, nema dovoljno fotografija, ne odgovara mi termin. Daleko je septembar, ima vremena, ovih dana, bolje da odem do nekih agencija…Ne ide mi planiranje ovih dana, svakom planu nadjem manu.

Mozda jedan dan od nedelje bude vise zelje.
Svaki ponedeljak, novi pocetak.

Gorica Nešović

 

Izvor: AllMe

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *