Skip to content

Teška sudbina

Jedan od svetlih likova mog detinjstva je bila očeva tetka. Bila je to bakica slična mnogim drugim ali se njena priča razlikovala od uobičajenih. Nikad mi nije bila jasna njena posebna briga za nas tri sestre, uvek vesele i radosne zbog njenog dolaska. Nismo ni slutile njen strah za naše ženske sudbine dok jednog dana nisam čula priču…

Baba tetka je bila najmlađe dete u porodici, rođena na salašu u bačkoj ravnici. Stasala u devojku za vreme Drugog svetskog rata, gledajući da pobegne iz tog blata i beznađa, nije znala šta ju je snašlo kad su je jednog dana obavestili da je udaju.

Udali su je u obližnje selo za čoveka bez udova, u invalidskim kolicima i srušili njene devojačke snove. O njegovoj volji da oženi lepu, mladu devojku nisam imala podatke, a činilo sa da nije ni bila bitna. Oženila ga je njegova porodica da bi imalo ko da brine o njemu. Za život su dobili 30 jutara zemlje. Da se ne bi desilo da mlada žena dobije dete s nekim drugim, njegovi su je odveli u varošicu i obavili odstranjivanje jajnika. Po završetku rata dobili su na čuvanje devojčicu, siroče. Verujem da joj je ona bila svo svetlo koje je imala u životu i toj kući. Došli su komunisti, oduzeli im dobar deo zemlje, muž joj je umro ubrzo a devojčica odrasla i otišla…

Ona, već precvetala žena, ostade sama. Bez mogućnosti da ikada ima nekog svog. Njegova porodica je po drugi put pokazala svoje čudovišno lice i uzela joj zemlju koja joj je vraćena od strane države.

Mi, devojčice, volele smo da odlazimo kod nje o maloj Gospojini kad je bila seoska slava. Nikada nismo osetile njenu gorčinu. Mislile smo da je srećna i zadovoljna. Niko je nije pitao…

Za njenu sudbinu sam saznala mnogo kasnije. Dok sam slušala priču s nevericom u meni se kidalo u parčiće poverenje u ceo ljudski rod.
Kada je iduće nedelje babatetka došla u goste kod nas ja sam, za razliku, bila već budna. Posle pozdrava i primanja već poznate kutije Moto keksa koje nam je donosila svake nedelje sela sam ispred nje i bila neobično tiha dok je majka spremala nedeljni ručak. Sedela sam i gledala je.

Tražila sam na njenom licu tragove… bilo šta, dokaz. Htela sam da je pitam… Htela sam da kaže jednom, da se požali! Da jednom oseti da je nekome bitno to što joj je učinjeno. Želela sam da vidim njenu pobunu, otpor! Traženje krivca, pravde! Nisam mogla da podnesem njeno pomirenje, njen oproštaj…svima.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Gordana Popovicki)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *