Skip to content

U nedelju…

…U nedelju…Ne kajem se… Uglavnom, kad me susutigne, kajem se zbog nečega što nije bilo. A ono što je bilo prihvatam kao deo sebe, i spremna sam da stanem i iz sve snage branim to nešto, makar me ubijalo iznutra, grizlo, makar me mrvilo kao krišku starog hleba. To sam ja… Jedno bandoglavo, suicidno, do zla boga melanholično biće sa tužnim očima, koje znaju da sakriju celo vedro nebo… i ono drugo oblačno, kišno… i da ćute… a kad ćute onda postaju zelene, na opšte zaprepašćenje svih, od bademastih, drvenastih postaju travnate… mahovinaste, prostrane kao more u avgustovskim večerima bez vetra…

Zato danas opet ćutim… i gutam sve one želje koje se iznova radjaju u mojoj duši, skrivam ih u ormanu sećanja, redjam po ko zna kakvom redu mahunaste oblačke snova koji bezobrazno ispadaju van, mešaju se sa trnovitim osmesima sadašnjice, sa lažnom srećom, sa nekim istetoviranim danima koji ostaše negde nesredjeni i prećutani. Znam da ne smem dopustiti sebi da govorim dok spavam. Znam da ne smem dopustiti sebi da lutam ulicama besciljno, želeći da se pojaviš i nasmešiš… Zašto sam dopustila sebi da mi uzburkaš dušu svaki put kad muzika preplavi sobu… Pa ti meni ustvari ne značiš ništa, ja te čak i ne volim, nemam želje da te poljubim, nemam iluzije budjenja u tvojoj bordo kućici na periferiji grada… I baš zato ne razumem erupcije osećanja. Ali imam neodoljivu želju da te vidim i da se nasmešiš… To je ono što me ubija, baš to što te nema danima da mi obojiš jutro i tako započnem dan, i ti to znaš, ali isto tako dobro znaš i to da naši susreti kroje neke nove tuge i nove boli, i znaš da ćemo mnogo lakše pregoreti ako ne spajamo naše poglede…

A ti znaš da se hranim tvojim postojanjem. Tvojim prisustvom. Tvojim rečima. Tobom… I znaš da umirem kad te nema, venem čekajući tvoj osmeh kao kap vode. Ti znaš da mislim, ali ne znaš da te sanjam. A neću ti ni reći. Nikad. Zašto bi ti morao znati za moja jutra puna oblaka? Zašto bih ti tumbala život, već sam dovoljno puta prošla tvojom dušom kao tornado rušeći sve pred sobom… i svaki put si iznova podizao zidove oko sebe, kao branu od mene, uzaludno se nadajući da ću posustati i otići. Ja sam zla i sebična, trošim ti vreme i strpljenje, trošim ti snove koje si imao o meni… Znao si ti da sam ja daleko običnija nego što si me ti stvarao…Daleko ludja… sebičnija… i nesigurna u sebe… nedostojna tebe i tvojih reči…

Zato te sada samo sanjam. I mislim da svake noći, u svom snu, gubim po komadić svog postojanja. To je mala cena koju plaćam za tvoje rane. I ne žalim se… Žalim samo što nemam mogućnost da te vidim. I da te slušam dok govoriš… Ali tako je možda baš i trebalo biti… Tvoj bol je sada moj bol… A sve moje opet samo sušta stvarnost… I znam da iz ovoga ne mogu se probuditi… Iako te sanjam otvorenih očiju… Znam da nije tako, ali me nešto tera da ti kažem i reći ću… Voli te tvoja, Sanja…

Autor: Emi Li

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *